Ta cura sam ja, Jednababaroga i zelim bebu. Zelim svoju i muzevu bebu. Mozda sam sebicna, jer zelim bas svoju bebu. Jednog dana mozda ne budem ovako razmisljala. Mozda pozelim i neku tudju bebu. Al sada zelim svoju, da ima moje gene, moju bradu, muzev nos i tako dalje.
Ove godine sam prosla cetiri postupka potpomognute oplodnje, i to 3 ivf-icsi i 1 aih. I hocu dalje... Hocu doc do svoje bebe. Samo sad smo odlucili stat kojih pola godine vise radi psihe nego fizicke boli. Jer mene postupak ne boli, bar ne boli jako, al onih 15 dana cekanja bete, e to boli jako. Psihicki boli, al onda vidis tu negativnu betu, isplaces svoje i idemo dalje. Ne damo se.
Ne znam zasto uopce pocinjem pisat ovaj blog. Neznam sta mogu zanimljivo rec. Ne znam jel zelim da ovo neko cita ili samo zelim sebi olaksati dusu. Al opet mogla bi pisati i dnevnik, al kad pisem dnevnik, uvik mi suze dolaze na oci. Ne znam hoce ovo uopce bit zanimljivo za citat jer zapravo smatram da ne znam nesto zanimljivo pisat, tako da mislim da ce ovo moje pisanje biti zbrda zdola i da nemam nista pametno za rec.
Trebala sam poslusat dr i pit kontracepciju do postupka, al ne mogu se ogranicit samo na postupke. Ako su moje jajne stanice odlucile otic, rec cemo da je Bog tako htio. A ovako, pokusat cemo i prirodno. Pa cemo vidit.....
