Ne znam zasto sam uopce pocela pisat. Moram negdi izbacit sve. Samo se nadam da necu pocet cmizdrit dok pisem jer mm gleda utakmicu i stvarno mi se ne da da me gleda takvu i pita ,, jel potrebno plakat,,. Pa i ja znam da nije potrebno i da nema smisla, al opet placem. Jebiga.
Uglavnom, danas je famozni 13dpo odnosno 13dp aih. Trebalo je biti 10dpt, al jebiga nakon tolike hrpetine hormona da bi bile dovoljne za konja, ja sam dobila dvi ciste, dva nezrela folikula i jedan na vrhu jajnika, blizu krvne zile na mjestu gdje je jajnik zalijepljen za maternicu. Eto, nije bilo nacina i njega punktirati, dr se prvo nije usudila zbog zile, a onda je pokusala, ali nije uspila. Jedina prilika za sve je bilo napraviti aih. Sanse, bar sta se mene tice nikakve. Isplakala dusu tamo na krevetu nakon punktirane ciste i cekajuci aih. I otpisala postupak, naravno. I evo sad, nakon 13 dana, samo sta ne cmizdrim i nemam hrabrosti radit test. Jebiga, nadam se, a ne bi trebala. Kazu da pozitivne misli ispunjavaju zelje. Ali ja ne mogu mislit pozitivno nakon svega, iako je nada tu. Ta glupa kucka koja me uvik zajebe.
I eto, i dalje guram utrice, i dalje se bode, fragminom i ne znam kad cu imat hrabrosti napraviti taj fucking testic. Uf. Drob mi je pun modrica i kvrga, fragmin mi se vise smeta i koliko god mi muka kad se moram bost, i od pomisli koliko cu se morat tako bost, opet s druge strane nadam se da cu imat priliku toliko puno se bost. I pokraj negativnih misli, nadam se da ce Bog u jednom trenu i nama darovati srecu.
