A i ne pišem jer nemam šta pametno reć. Postupci do daljnjega na stagniranju, kućna radinost u punom jeku :)), ali plan beba je u drugom planu.
U prvom planu smo mi i uživanje u svemu, a ako beba dođe, niko sritniji od nas. Možda je tako i bolje, stresa je manje, znam to, jer moja draga kokoš, oli ti ga čovik Capo se sve manje čupa, pušta perca da rastu, a on je naš najboji lakmus papir na stres. Kad smo oboje pod stresom, makar sami ne primjećujemo, on je tu da nam pokaže kako taj naš nevidljivi stres na njega utječe i s koliko žestine može kidat svoja jadna perca. Sad je Capo sretniji, puno više priča, i fala Bogu manje se kida.
A drugo, bacila sam se na trčanje, ne zato da skinem kile, njih sam uspila skinit ovo lito, iako bi mogla ova dva koja sam dobila blagdanskim prežderavanjem, nego zato sta sam napokon našla smisao u tom trčanju. Toliko puta sam pokušavala trčati, al nikad nisam uspjevala izdržati duže od 10ak dana. A sada je drugačije. Ja i kuma smo se ovo lito dogovorile da ćemo počet trčat, i da nam je cilj Božićna utrka na 10 km. Nije bilo lako, nismo ni uspile bit skroz redovite, nekad nam se nije dalo, onda sam ja imala postupke, pa se njoj nije dalo samoj. Al na kraju smo završile tu Božićnu utrku. Ne možete zamisliti taj ponos što smo uspijele, ona prva, ja zadnja :))). Nema veze, moj je cilj bio izdržati. I sad mi je to dalo snage da idem dalje. Da zadajem sebi sve veće ciljeve, i to me vuče da i dalje trčim, da ustrajem i da se ne dam. Moj sljedeći cilj je polumaraton, pa ćemo vidit. Nadam se da ću biti redovita u treninzima i uspiti. A ako u međuvremenu ostanem trudna, jupiiii, al neću o tome sada razmišljat. Ionako nema smisla, život je lijep, beba će doć, kad za to dođe vrijeme... A s obzirom na sve, shvatila sam nesšto najbitnije je imati cilj u životu, ma koliko on nemoguć izgledao.
Nema komentara:
Objavi komentar